ДЈЕЦА СУ РЕКЛА

Срећно је дијете које има породицу која га воли, савјетује и поджава.

Марина, 15 година

Имам право на живот и играње и то сви морају чути.

Јелена, 9 година

Имам права и обавезу да идем у школу.

Марко, 10

Моја одговорност је да поштујем своје родитеље и да волим своје име и презиме.

Александар, 7 година

Имам право на заштиту и да ме нико не смије тући.

Милан,6 година

Имам право на пажњу.

Сњежана, 8 година

Права породица треба од малена да нас учи љубави и поштовању.

Јована, 16 година

Народна скупштина Републике Српске, на трећој редовној сједници, 17.04.2015. године једногласно је усвојила Годишњи извјештај Омбудсмана за дјецу за 2014. годину.

Извјештај се односи на бројна питања дјечијег одрастања, сваким извјештајем указује се на нове ситуације које доводе до повреде права дјетета и сваким извјештајем указује се да унапређење бриге за дјецу, јачање система заштите дјеце, улагање у дјецу и њихов развој и одрастање, максимално могуће у датим условима, је прије свега потреба друштва, а онда и захтјев Конвенције. Ситуације које пропустимо у периоду док су још увијек дјеца, посебно у њиховом најранијем узрасту, пропустили смо заувијек, вријеме није могуће вратити нити, врло често, надокнадити пропуштено.

Извјештајем  је констатовано да је заустављен даљи пораст броја пријава, међутим, и даље се ради о великом броју предмета у којима је Институција поступала - 742, најчешће, пријаве  се односе на поступање центара  за социјални рад и васпитно образовне установе.

Пријавама Институцији, најчешће се указује  на угроженост дјеце у поступку прекида брачне или ванбрачне заједнице, на неадекватну заштиту од различитих облика насиља, на различита питања остваривања права дјеце у образовном систему, на тешке услове у којима одрастају дјеца, на тешке и ријетке болести са којима се годинама боре...

Најчешће, пропусти у раду надлежних служби, које  имају  јавна овлашења и воде поступке и доносе одлуке о остваривању права дјеце и њиховој заштити, односе се на изостанак адекватне реакције надлежних, било да одлуке по захтјеву не доносе у законом одређеном року или да одлуке уопште не доносе.

На другом мјесту су пријаве којима се указује на повреде права дјетета донесеном одлуком. Из донесених одлука  примијетан је недостатак јасних и за све познатих правила рада, што опет доводи у питање остваривање права дјетета и његову заштиту. У примјени истог закона у доношењу одлука о истом питању, приступ је врло често потпуно различит, а најчешће у случајевима изрицања васпитно-дисциплинске мјере ученицима у образовном систему и заштити права дјеце без родитељског старања у социјалном сектору.

Присутне су и ситуације у којима се указује на непрофесионалан однос запослених, тражи изузеће запослених у појединим службама или цијеле службе.

Извјештајем је посебно указано на проблем  неплаћања алиментације,  јер  је право дјетета на издржавање подређено могућностима даваоца, законом није утврђен минимум који родитељ мора обезбиједити на име издржавања дјетета, нити је извршење на плати законом постављено приоритетно у односу на друга потраживања без обзира кад су настала. То значи да родитељу који је оптеретио своју плату до 2/3, послодавац не може вршити обуставе за алиментацију, па дијете треба да чека да родитељ врати кредите или да тражи да се наплати продајом телевизора и других ствари. Законодавац је оставио 1/3 плате родитељу као минимум за његово издржавање, а гдје је ту дијете? Дијете не да нема приоритет добити средства за издржавање, већ је у реду чекања кад се за то стекну услови.  Закон мора препознати да наплата алиментације мора бити у приоритету, али и да је извршење могуће и на оној 1/3 до пуне плате. Обавеза издржавања дјетета јесте прије свега обавеза оба родитеља, али системске мјере морају обезбиједити да они ту своју обавезу извршавају. У садашњим условима то, на жалост, није случај. Истовремено, систем је нашао начин да се наплати ако се родитељ погрешно паркира, та средства иду у буџет, али ако родитељ не плати алиментацију то није проблем система, већ дјетета и родитеља са којим живи.

Право дјетета без родитељског старања на адекватну бригу тражи јасна системска рјешења. Усвојење као најкомплетнији облик породично правне заштите дјеце без родитељског старања у Републици Српској, није у довољној мјери ни афирмисано ни кориштено. Према подацима, укупан  броја поднесених захтјева за усвојење дјеце у  2011, 2012. и 2013. години  је  1068, од тог броја реализовано је само 69. У претходној години преполовљен је и број поднесених захтјева за усвојење.  Ако политика у овој области настави на истим основама, изгубићемо  интересовање људи, изгубићемо и потенцијалне усвојитеље који су годинама на листи чекања без резултата. А и дјеца су, на жалост, на листи чекања.

Бројни су разлози, они су Извјештајем и наведени, који  захтијевају измјене и допуне Породичног закона којима би се омогућило остваривање права дјетета али и јачала одговорност надлежних служби за вођење поступака и доношење одлука у складу са најбољим интересом дјетета.

Бројни су разлози који захтијевају измјене и допуне Кривичног закона. Закон мора послати јасну поруку свим починиоцима кривичног дјела сексуалног злостављања дјеце да ће систем заштити дјецу од ове врсте злоупотребе и свих оних који су дијете тако повриједили, понизили и злоупотријебили.

Преоптерећено наставно градиво стални је притисак на дјецу, на шта указују и дјеца и наставници и родитељи, а све чешће и пословна заједница, дјеца уче превише, а изостаје очекивани резултат. Наставни план и програм захтијева корјените промјене, промјене морају бити усмјерене на смањење наставног градива, на развијање креативног учења, на рад са талентованом дјецом и на укључивање у образовни систем оних тема које су важне за развој и одрастање дјетета, а односе се на промоцију здравља дјеце, здравих стилови живота и усвајања здравих животних навика код дјеце, како би дјеца од најранијег узраста, прилагођено њиховом узрасту и потребама, у школи добили потребне информације и знања о штетности алкохола, дрога, дувана, о здравој исхрани, о важности физичке активности, репродуктивном здрављу.

Остваривање права дјеце на предшколско образовање проблем је, прије свега, јер није под истим условима осигурана доступност у остваривању овог права за сву дјецу. Прво, један број локалних заједница нема предшколске установе, а и оне које их имају капацитети нису довољни. Додатни проблем у остваривању овог права је његова доступност за дјецу са  сметњама у развоју, онда када је доступност обезбијеђена поставља се питање подршке од стране асистента, како би  образовање дјетета у најранијем узрасту било што мање стресно, прије свега за то дијете, али и за другу дјецу у групи, за родитеље и васпитаче.

Суштински дио јачања система дјечије заштите представља и прикупљање података и вођење евиденција које се односе на све фазе дјечијег одрастања, које нису саме себи циљ већ показатељ присутности проблема, показатељ у којем дијелу система су потребне и које интервенције, шта су приоритети. Изостанак показатеља, за посљедицу има и изостанак праћења утицаја постојећих законских рјешења на дјецу и оцјену стварних ефеката њихове примјене.

Остваривање права дјеце мора се схватити као дужност испуњења јасних законских обавеза према сваком дјетету, а не израз добре воље било кога појединачно, нису увијек у питању финансијска средства, у питању је приступ, разумијевање суштине, предузимање потребних мјера у датим условима и преузимање одговорности свих субјеката заштите, што на жалост изостаје, а посљедице увијек сносе дјеца и не само данас, већ дугорочно.  Зато је изузетно важно  ангажовање струке различитих профила, о свим питањима дјечијег одрастања, и стална  координација свих субјеката заштите.