ДЈЕЦА СУ РЕКЛА

Имам право на живот и играње и то сви морају чути.

Јелена, 9 година

Срећно је дијете које има породицу која га воли, савјетује и поджава.

Марина, 15 година

Права породица треба од малена да нас учи љубави и поштовању.

Јована, 16 година

Имам право на пажњу.

Сњежана, 8 година

Имам права и обавезу да идем у школу.

Марко, 10

Имам право на заштиту и да ме нико не смије тући.

Милан,6 година

Моја одговорност је да поштујем своје родитеље и да волим своје име и презиме.

Александар, 7 година

Насиље међу дјецом никада није оправдано и свако насиље се може и мора спријечити.

Свако дијете има право на дужну пажњу и поштовање и одрастање у средини у којој нема насиља јер само таква средина подстиче развој личности дјетета и ствара одговорне грађане и према себи и према другима.

Основни проблем је, искуства су у раду Омбудсмана за дјецу, да се такво понашање код дјеце не препознаје на вријеме. Најчешће образложење је да су то дјеца увијек радила, да је то саставни дио дјечијег одрастања и сл.  А ако се такво понашање и препозна, увијек се очекује да то неко други ријеши, да се проблем сам ријеши или да временом такво понашање престане. Реакције које услиједе најчешће се односе на посљедице насилног понашања, а не на узроке који су до тога довели, тако да, на жалост, узроци насилног понашања код дјеце и послије изречене мјере остају и даље проблем и најчешће само њихов. Само изрицање васпитно - дисциплинске мјере без адекватне психолошке, педагошке или друге стручне помоћи и подршке дјетету, не рјешава проблем насиља међу дјецом што потврђују и подаци о дјеци која су евидентирана као вишеструки починиоци вршњачког насиља.

Игнорисање проблема од стране одраслих је, у ствари, највећи проблем и  подстицај је за дјецу да се и даље  тако понашају  јер одрасли то толеришу. Морамо знати да смо ми одрасли реаговали и онда када ништа нисмо урадили и да дјеца, из наше реакције, која врло често изостаје или је неадекватна или неблаговремена,  одређују границе до којих могу ићи.

Проблем насиља међу дјецом у образовном систему није проблем само школе. Посебно је важна сарадња родитеља и школе која, на жалост, врло често изостаје. Родитељи основни проблем виде у неадекватном реаговању школе, а школа у несарадњи родитеља. Пребацивање одговорности са једних на друге не рјешава проблем, само га додатно усложњава.

Родитељи и наставници су на заједничком задатку у одрастању дјеце и они морају својом сталном и стварном комуникацијом показати да имају исти циљ и да неће толерисати да било који ученик и на било који начин повређује свог вршњака. Одговорност је на одраслима за надзор у одрастању дјеце, одговорност је да науче дјецу од најранијег узраста да насиље није прихватљиво, одговорност је да такво понашање код дјеце препознају на вријеме и да адекватно реагују - да предузму све потребне мјере у заштити дјетета које трпи насиље, али и одговарајуће мјере помоћи и подршке дјетету које се насилно понаша.

О насиљу које трпе дјеца још увијек шуте, боје се посљедица, боје се да ће додатно искомпликовати проблем, да им се неће вјеровати, да неће добити потребну подршку и помоћ. Једни се повлаче у себе и чекају да се проблем сам ријеши, други проблем рјешавају на исти начин и на насиље одговарају насиљем. Посебан проблем је да је међу ученицима и све присутније психичко насиље, које се теже препознаје и пријављује, а посљедице за развој дјетета могу бити и много теже. Стално понижавање, омаловажавање, кориштење погрдних имена, исмијавање дјететовог изгледа или особина, застрашивање дјетета и сл. дуготрајно оставља посљедице на ментални и емоционални развој дјетета.

Заштита дјеце од различитих облика насиља истовремено се мора одвијати у два правца. Један мора бити у функцији превенције, а то значи да едукација дјеце од њиховог најранијег узраста, мора бити системска и континуирана, али истовремено и едукација одраслих о изазовима са којима се дјеца сусрећу, о начинима препознавања проблема, тражењу помоћи и рјешења.

Други правац захтијева адекватну реакцију у циљу заштите дјетета које трпи насиље, али и одговарајуће подршке дјетету које се насилно понаша.

Оно што је посебно важно за школску средину је да:

-        сваки ученик под истим условима има право на образовање у средини без насиља и било којег облика деградирања његове личности,

-        школа мора јасно дефинисати правила школске дисциплине и то заједнички -ученици, наставници, родитељи и да тако дефинисана правила под истим условима важе за све,

-        родитељи и наставници имају одговорност за стални надзор и благовремену реакцију у свим случајевима насиља међу дјецом, али и дјеца имају одговорност за поштовање права других и другачијих.

Свако дијете има право на заштиту од сваког облика насиља, злостављања и занемаривања, не постоји ниједан разлог због којег би дијете трпјело насилно понашање од било кога, нити иједан разлог којим се може правдати изостанак реакције одраслих у предузимању мјера у заштити дјетета.

Међународни дан превенције вршњачког насиља обиљежава се задње сриједе у мјесецу фебруару са циљем да се укаже на присутност проблема вршњачког насиља и његове посљедице на развој и одрастање дјетета и потребу да се системским мјерама осигура право дјетета на заштиту од сваког облика насиља.