ДЈЕЦА СУ РЕКЛА

Имам право на пажњу.

Сњежана, 8 година

Моја одговорност је да поштујем своје родитеље и да волим своје име и презиме.

Александар, 7 година

Срећно је дијете које има породицу која га воли, савјетује и поджава.

Марина, 15 година

Имам право на живот и играње и то сви морају чути.

Јелена, 9 година

Имам право на заштиту и да ме нико не смије тући.

Милан,6 година

Права породица треба од малена да нас учи љубави и поштовању.

Јована, 16 година

Имам права и обавезу да идем у школу.

Марко, 10

Систем није успоставио механизам да дјеца остваре своје право на контакте и дружења са родитељем са којим не живе.

У свим земљама окружења, о остваривању права дјетета на контакте и дружења са родитељем са којим не живи одлучује суд, Породични закон Републике Српске једини је задржао надлежност центра за социјални рад о остваривању овог права дјетета.

Иако  пракса показује да нема ефикасне заштите дјетета и његових интереса у овим поступцима, иако статистика упозорава да је сваком годином све већи број дјеце чија су права озбиљно угрожена у овим поступцима, изостао је активнији однос у препознавању озбиљности проблема и тражењу системских рјешења у заштити дјеце и њихових интереса у овим поступцима.

У односу на 2010.годину када је закључено 5767 бракова, тај број  је незнатно  порастао у 2014. години када су закључена 5823 брака. Истовремено је значајно порастао број развода брака од 517 у 2010. години на 1106 у 2014. години и број дјеце из разведених бракова од 344 у 2010. години на 745 у 2014. години. Највећи број дјеце је узраста до 10 година.

Иако је проток времена највећа пријетња остваривању овог права дјетета и може имати непоправљиве посљедице у односима између дјеце и родитеља која не живе са њима, поступак пред центром за социјални рад за уређење виђања траје мјесецима, а кад се  рјешење и донесе нико га не извршава. У центру кажу да су им руке везане, јер нису надлежни за извршење рјешења која су донијели, а родитељи питају зашто су уопште водили поступак пред центром, шта им значи правоснажно рјешење ако нема начина да исто буде реализовано.

Родитељи заборављају да су дјетету потребна оба родитеља, заборављају да разводом брака не престају бити родитељи, заборављају да дјеца, и у њиховом најранијем узрасту, добро разумију емоционалну атмосферу у породици и да стресне ситуације које пролази цијела породица у поступку развода брака родитеља, код дјеце изазивају различите реакције-осјећај усамљености, страх од напуштања, љутњу, раздражљивост, одражава се на успјех у школи, дружење са вршњацима. И док родитељи одговорност пребацују на центре за социјални рад зато што одуговлаче поступак, што подржавају другог родитеља, што нису узели изјаву дјетета или изјави дјетета нису посветили дужну пажњу, центри основни проблем виде у неодговорним родитељима који  не сарађују са центром, не одазивају се на позиве, манипулишу дјецом, али и надлежним службама које не извршавају донесена рјешења. И док траје пребацивање одговорности са једних на друге, дјеца и њихове стварне потребе остају потпуно по страни.

Дијете има право да редовно одржава личне односе и непосредне контакте са оба родитеља, осим ако је то у супротности са најбољим интересом дјетета. У поступку који се води, најбољи интерес дјетета мора се утврдити у вези са конкретним околностима везаним за дијете, мора се образложити зашто је донесена одлука у најбољем интересу дјетета и на основу којих елемената је направљена процјена,  уз обавезно учешће дјетета, у складу са његовим узрастом и дефинисаном процедуром која осигурава законске гаранције и правилну примјену права.

Систем мора, измјенама Породичног закона, успоставити механизам и омогућити дјеци остваривање њиховог права у овим поступцима.