ДЈЕЦА СУ РЕКЛА

Имам права и обавезу да идем у школу.

Марко, 10

Моја одговорност је да поштујем своје родитеље и да волим своје име и презиме.

Александар, 7 година

Имам право на пажњу.

Сњежана, 8 година

Имам право на заштиту и да ме нико не смије тући.

Милан,6 година

Срећно је дијете које има породицу која га воли, савјетује и поджава.

Марина, 15 година

Права породица треба од малена да нас учи љубави и поштовању.

Јована, 16 година

Имам право на живот и играње и то сви морају чути.

Јелена, 9 година

УН Конвенција о правима дјетета обавезује државе чланице да предузму све неопходне законодавне, административне, образовне и друге мјере, како би за свако дијете осигурале остваривање свих права из Конвенције. И дјеца чији су родитељи у затвору су само дјеца.

Управо зато Дјеца затвореника Еуропе (Children of prisoners Europe - COPE), европска мрежа организација, почетком јуна покреће кампању под називом „Злочин није мој, али казна ипак јест!" (Not my crime, still my sentence). Циљ кампање која се проводи већ 6 година је побољшање услова живота дјеце чији су родитељи у затвору и јачање друштвене свијести о њиховим потребама и правима. Кампања је првих година била ограничена на Европску седмицу дјеце чији су родитељи у затвору, али је прошле године прерасла у кампању која низом активности обиљежава цијели мјесц јун.
Процјене су да у 47 европских земаља  живи укупно око 2,1 милион дјеце која су одвојена од родитеља који се налази у затвору. Према подацима установа у Републици Српској укупан број дјеце чији родитељи издржавају казну затвора је 425, највећи број дјеце је узраста до 10 година, и у нешто већем броју ради се о дјечацима.

Потреба препознавања категорије дјеце чији су родитељи у затвору прије свега је у чињеници постојања бројних негативних утицаја на дијете, чије посљедице нису везане само за „одлазак" родитеља, већ и за све вријеме његовог издржавања казне, али и по изласку родитеља из затвора.

Одвојеност од родитеља који је у затвору, према оцјени стручњака, може код дјеце изазвати врло различите реакције, прије свега оне емоционалне природе, страх, збуњеност, осјећај напуштености, љутња, ниско самопоуздање, усамљеност, депресија, несаница, поремећаји у исхрани, проблеми у понашању и комуникацији, повлачење или претјерана агресивност, а зависе, између осталог, и од узраста дјетета у вријеме одласка родитеља, односа у породици прије и за вријеме боравка родитеља у затвору, о времену проведеном у затвору, о врсти извршеног кривичног дјела.

Због тога је веома важно, да се, без обзира на број евидентиране дјеце која одрастају без родитеља који је у затвору, ова категорија дјеце препозна као посебно осјетљива категорија дјеце која су у ризику. При томе је једнако важно да се уз ангажовање стручњака различитих профила о бројним питањима ове категорије дјеце проговори, како би се, у датим условима, пронашла адекватна рјешења за дијете у ублажавању посљедица ситуација у којима се дијете нашло не својом кривицом.